Panduri na Mišeluku: službena lica koji nas čuvaju ili kojih treba da se bojimo?

06/04/2018

03.06.2018.

 

Već par nedelja unapred, po svim društvenim mrežama, je kružio dobro poznat događaj za novosađane i ljubitelje auto trka na Mišeluku. Kao i svake godine most Slobode je bio zatvoren, i nikome nije bilo teško da ga prepešaći po najvećem suncu kada bi trebali da budu zavučeni u klimatizovani prostor I skriveni u senci zbog visokih temperatura i velikog UV zračenja.

Svako je mirno gledao trke, sa divljenjem prema vozačima koji su morali biti u full opremi sa kacigom na glavi, a potom bili skoncentrisani na stazu i automobil iz kojeg moraju da izvuku maksimum. Taj maksimum je jedna sekunda koja te može dovesti do pobede ili do nepoželjne nesreće, kao što se i desilo. Mogli ste prethodno pročitati kako se jedan auto zapalio ali ne i da se jedan prevrnuo na krov. To se desilo ispred mojih očiju. Vozač je bezbedno izašao iz vozila koje se ljuljalo kao kornjača kad se prevrne na leđa. U tom momentu obratim paznju na takozvane “ljude u plavoj uniformi” koji su se približili ogradi samo da posmatraju. Mehaničar tog vozača je doleteo, a kad je izašao iz vozila jedna noga mu je bila odsečena do kolena i nosio je protezu. Na brzinu je proverio auto i okrenuo se ka publici vičući za pomoć da automobil vrate na njegove četiri noge. Momci u plavom, koji izgledaju kao odvaljeni od brda i jedan vatrogasac su samo stajali sa strane i gledali kako se publika i mlađa i starija sjurnjava niz nizbrdicu da bi POMOGLI čoveku bez pola noge da okrene auto. Da li bi i dalje stajali prekrštenih ruku i gledali da vozač nije izašao i da se ne daj Bože auto zapalio pri toj vrelini motora i spoljašnje temperature? Šta da se neko onesvestio od vrućine i pao na stazu? Da li bi onda gledali kako će neko pregaziti tu osobu ili izazvati lančani sudar, koji nije ni malo naivan pri toj brzini?! U besu i razočarenju, kako su mi sva ta pitanja prolazila kroz glavu pokušala sam da se skoncentrisem na sledeću trku ili bilo šta drugo samo da mi odvuče pažnju. Kako su odjednom otišli i nestali iz mog vidokruga i ja sam se smirila.

Kako se sve završilo i pala noć, most Slobode je opet bio prohodan, i kao i svaki vikend nastavilo se okupljanje ljubitelja automobila i motocikala. Svi su se lepo družili i smejali, isprobavali svoje automobile, i ozvučenja ne sluteći sta će se opet desiti. Kao i svako veče, policijska Škoda se ušuškala u krivinu, bacila mamac i čekala da se neka "riba" upeca. Nažalost desilo se. Jedan mladić,  kako je uleteo u krivinu i okrenuo polukružno da se priključi ostaloj ekipi, policija je uključila rotaciju i krenula za njim. Dečko je odmah stao. Uniformisani "ljudi" su isčupali iz auta suvozača, zalepili mu glavu za auto, na silu mu stavili ruke nazad kao da je kriminalac i dalje mu drzeći glavu zalepljenu za auto. To su bila deca koja imaju svoju strast koju ispoljavaju van grada, ne smetajući nikom i ne izazivajući bilo kakve pometnje u saobraćaju. To je mogao biti bilo ko, to je mogla biti devojka čiji se momak želeo pohvaliti svojim autom, da li bi i nju tako izvukli iz auta pre nego što shvate da je devojka u pitanju? Kako da objasni roditeljima odakle joj masnice na rukama od jakog stiska, kako dokazati da joj nije to dečko uradio već državni službenici koji bi trebali da nas čuvaju od kriminala, da možemo bezbedno noću da šetamo ulicama. To je moglo biti dete koje se vozi sa tatom, šta bi njemu radili? Kako bi proradio zaštitinički roditeljski instinkt, šta bi tom ocu onda uradili, koji je mislio da je Mišeluk sigurno mesto gde dete može uveče izvesti a da ga slučajno neko ne bi kidnapovao ili izbo nožem ili prislonio cev na celo? To je mogla biti strija osoba koja je zalutala, koliko puta se samo to desilo, i da umre od straha posto su ga napale osobe koje bi trebale da ih čuvaju od mlađih napadača, razbojnika, pljačkaša. Kao da po gradu nema dovoljno "posla" vikendom pa su našli nas, koje su nas proterali i koji nemamo nikakve veze sa dešavanjima po gradu, koji smo se povukli upravo iz tih razloga da ne strepimo za naše zivote i živote nama dragih osoba.

Da li postoji mesto gde se može otići a da znam da mi niko neće nauditi?

P.S. Nisam stigla da slikam/snimam ali bilo je momaka pored mene koji jesu, nadam se da će postaviti negde

0 Comments Add your own

Leave a Reply

Dodaj komentar





Zapamti me


Around here

Categories

Moji linkovi

Generalna

Feeds